Muzej čine dve celine. Prva je skup kuće koje su sačuvale svoj prvobitni izgled i namenu, i one sačinjavaju stalnu muzejsku postavku, formiranu u dve zlatiborske okućnice. Drugu grupu čine kuće koje su sačuvale svoj prvobitni izgled, ali im je namena promenjena, adaptirana su i prilagođen turističkim potrebama. To su dvorana, prodavnica suvenira, krčma, apartmanske zgrade...
Kao što je već napomenuto, stalnu postavku Muzeja, čine dve zlatiborske okućnice, koje su svedočanstvo kulture stanovanja u zlatiborskom kraju u 19. veku i početkom 20. veka. Način života u ovim kućama bio je specifičan jer se živelo u zadrugama, koje su brojale i do 50 članova. Muzej čine zlatiborske brvnare koje pripadaju tipu dinarskih brvnara. Okućnice su se uvek pravile na padini okrenutoj prema suncu. Kuće su četvrtastog oblika, zidovi su od vodoravno naslaganih brvana na uglovima vezanih u „ćetr“. Kuće su bile pokrivene šindrom, kamenim pločama ili slamom. Na krovu su se nalazili otvori „badže“, koji su služili za cirkulaciju vazduha, a na samom vrhu kuće se nalazio dimnjak koji se zvao „kapić“. Za zlatiborsku okućnicu karakterističan je veliki broj manjih objekata. Svi ti objekti su bili rapoređeni oko „glavne kuće“.
Centralno mesto okućnice zauzimala je „glavna kuća“ (ujedno bila je i najveći obekat u domaćinstvu). „Glavna kuća“ ima dve prostorije – „kuću“ i „sobu“, a ispod sobe se nalazio podrum. Na ovoj brvnari postojala su dvoja vrata, istočna i zapadna, koja su pored funkcionalnih imala i simbolična značenja (sve što je dobro i lepo ulazilo je na istočna vrata – novorođenče, mlada, kumovi , gosti..., a sve što je loše izlazilo je na zapadna – pokojnik, smeće...). Centralno mesto „kuće“ zauzimalo je ognjište, u njemu je vatra uvek gorela, na njemu se pripremala hrana, oko ognjišta su se uveče sabirali članovi zadruge dogovarali se o poslovima za naredni dan a potom i spavali oko ognjišta. Kuća je prostorija koja nije imala ni poda ni plafona, izuzev „patosa“ iznad ognjišta koji je i služio da sačuva vatru i da ne ide dim na meso koje se sušilo ispod „rogova“. „Soba“ je uvek bila uzdignutija od „kuće“, i imala je i drveni pod i plafom. U toj prostoriji postoji samo jedan krevet, u kome su spavali najstariji članovi porodice, odnosno domaćin kuće i njegova žena, a u kolevkama mala deca koja se rode tokom zimskog perioda. U ovoj prostoriji se postavljala i svečana trpeza ukoliko bi dolazili neki važni gosti, tokom svečanosti ili velikih praznika. Zagrevala ju je peć koja se nalazila u pregradnom zidu imeđu te dve prostorije.
Vajat je zgrada koju je dobijao svaki sin domaćina kada se oženi. Ove zgrade su veoma oskudno opremnjene. Na početku u ovim kućama je bio samo jedan krevet, a sa vremena je dodavan i drugi nameštaj, kao što su sanduci za odeću, „lenke“ – motke preko kojih se prebacivala odeća i postaljina, a kasnije i razboj za tkanje. U tim zgradama nije gorela vatra. Ukoliko bi se dim zaviorio iz vajata to je značilo da se sin odvojio od svoga oca. U okviru domaćinstva broj vajata je zavisio od broja oženjenih sinova tog domaćina.
Mlekar je služio za čuvanje mleka i mlečnih prerađevina. U okviru zadruge određivana je jedna žena čiji je zadatak bio da se brine o mleku i da pravi mlečne proizvode. Ta žena se zvala „planinka“ i samo njoj je bio dozvoljen ulazak u mlakar, radi higijene prostorije. Mlekar je mala zgrada, sa policama na zidovima, na kojima su odlagane karlice, čabrovi i kačice.
Pekara se nalazila uz kuću i služila je da se u njoj ispeku zalihe hleba za čitavu porodicu i to za nekoliko dana. Ambar i salaš su objekti izgrađeni pored glavne kuće. Ambar je služio za čuvanje sitnog žita, koje se unutar objekta čuvalo u zasebnim pregradama, dok je salaš služio za čuvanje kukuruza u klipu i bio je opleten od pruća koje je omogućavalo strujanje vazduha i brže sušenje kukuruza. Obe građevine su bile uzdignute od zemlje radi zaštite od vlage.
Mišana je objekat u kojem se sušilo voće, tj. jabuke i šljive. Radila je po principu fioka, u kojim se nalazila po jedna „ljesa“ na koju se stavljalo voće za sušenje.
Kačara je objekat u kome se nalazi kazan za pečenje rakije i kace u kojima se drži džibra. U šljivarskim oblastima ovi objekti se sreću u imućnijim domaćinstvima, i građeni u blizini voćnjaka.
Štala se gradila najdalje od glavne kuće. Uvek su se zidale na dva sprata, na donjem je bila krupnija stoka, dok su na spratu bile ovce.
U okviru stalne postavke Muzeja je i stočarski stan, poseban deo domaćinstva koji se gradi u planini. Činile su ga koliba, tor i „kućer“. Koliba je mala brvnara, tek da se u njoj mogu založiti vatra i držati mlečni proizvodi tokom boravka na planini, a spava se u „kućeru“ – pokretnom krevetu na saonicama, koji se može prevlačiti da bi čobani uvek bili u blizini stoke.
Drugi deo muzejske postavke čine objekti koji su sačuvali svoj prvobitni izgled ali im je namena promanjena. U dvorani i letnjoj pozornici organizuju se izložbe, seminari, književni susreti, pozorišne predstaave i koncerti. U jednom od objekata je i izložbeni i prodajni prostor proizvoda starih zanata i kopija muzejskih eksponata koje izrađuju seoske zanatlije, a u krčmi Muzeja posetocima se nude zlatiborska jela pripremljna na starinski način. U neposrednoj blizini krčme su konaci za smeštaj i boravak posetilaca.
Program Muzeja je i očuvanje starih zanata, tako da su opremljene tri radionice: kačarska, kovačka i grnčarska, u kojima se tokom leta organizuje obuka u kačarskim, kovačkim i grnčarskim veštinama.
Crkva Svetog Petra i Pavla sagrađena je 1764. godine. Ktitor crkve je Gregorije Smiljanić, rodonačelnik poznate svešteničke loze Smiljanića, koja je izrodila 16 generacija sveštenika. Veliku vrednost crkve predstvlja ikonostas koji je delo Simeona Lazovića, takođe iz 1764. godine. Prvobitno je bila drvena građevina, koja je sredinom 20. veka ozidana i dodat joj je dvospratni zvonik. Crkva danas čini sastavni deo Muzeja na otvorenom.
0 comments:
Постави коментар